Priča o Rimu ne počinje sjajnim snom, već jednom nepravdom.

U gradu Alba Longa, kralja Numitora je uzurpirao njegov brat Amulije, nasilno preuzimajući vlast, Amulije je odlučio da kuje svoju vladavinu strahom i da bi osigurao presto, eliminisao je svakog mogućeg naslednika. Numitorovi sinovi su ubijeni, a njegova ćerka Reja Silvija je bila primorana na način života koji bi je sprečio da ima decu. Uprkos tome, uspela je da rodi sinove blizance: Romula i Rema.

Amulije je naredio da se bebe ubiju, ali umesto da ih pogube, njegove sluge su stavile blizance u korpu i pustile ih da lutaju rekom Tibar. Reka ih je odnela na sigurno, gde ih je pronašla i dojila vučica, pre nego što ih je pronašao pastir Faustul i odgajio zajedno sa svojom ženom.

Od trenutka kada su se rodili, blizanci su živeli van zaštite moći. Njihov opstanak nije bio garantovan zakonom ili statusom, nego je zavisio od njihove sopstvene izdržljivosti, kao i od ljubaznosti drugih ljudi. Ovakav rani život, daleko od udobnosti i od iskvarenog autoriteta, podario im je iskonsku slobodu.

Romul i Rem su kroz odrastanje postali snažni, disciplinovani mladići. Odgajani među pastirima, naučili su red kroz rad, odgovornost kroz rutinu i vođstvo kroz čin. Njihov uticaj nije poticao iz titule, već iz pouzdanosti i sposobnosti. Ove vrline će kasnije definisati rimsku strukturu.

Vremenom, sukob sa lokalnim vladarima i stočarima doveo je braću u kontakt sa Alba Longom, i ubrzo su otkrili svoje pravo poreklo. Suočeni sa ovim saznanjem, Romul i Rem su odlučili da ne ćute. Vođeni hrabrošću, okupili su podršku, vratili se u grad i svrgnuli Amulija.

Međutim, nakon pobede, braća nisu preuzela vlast nad Alba Longom. Pokazujući čast, vratili su vlast Numitoru, zakonitom kralju. Nakon što su uspostavili red, odlučili su da osnuju sopstveni, novi grad. Rim nije bio izgrađen krađom ili nasleđem, već od temelja.

Braća su izabrala mesto blizu Tibra, gde su im životi počeli, kao mesto osnivanja. Kada je došlo do neslaganja oko vođstva, nisu ga rešili silom. U svojoj mudrosti, okrenuli su se proricanju, svetoj rimskoj praksi koja se koristila za tumačenje volje bogova. Rem je prvi primetio znake, videvši šest ptica. Romul je kasnije primetio dvanaest. Iako se tumačenja ove prakse razlikuju, legenda u svakom slučaju kaže da je Romulov znak bio pobednički. Kroz ovaj proces, autoritet nije nametnut grubom snagom, već je potvrđen ritualom i redom.

Romul je tako postao osnivač i kralj i ubrzo je počeo da obeležava svetu granicu grada. Bes je tinjao u Remu zbog njegovog poraza, što ga je navelo da pređe tu granicu. Ovaj čin je doveo do njegove smrti. Da li je to bilo rukama Romula ili jednog od njegovih vojnika zavisi od izvora.

Rim je postao Rim ne zato što je rođen čist, već zato što je rođen sa jasnom namerom. Njegov osnivački mit nije lišen nasilja, ali služi kao podsetnik da su granice važne, da je legitimitet važan, da su posledice važne. Insistira na tome da čak i najjači čovek mora da nauči da vlada sobom pre nego što vlada bilo čim drugim.

To je ono što leži u srži Legatusa: ne bučni luksuz, ne prazna estetika, nego tihi autoritet. Autoritet koji se zaslužuje. Autoritet koji traje.